Рационално емотивна бихевиорална терапија
Rational Emotive Behaviour Therapy – REBT
Као пример савременог психотерапијског приступа даћемо основе Рационално емотивне бихевиоралне терапије – РЕБТ (Rational Emotive Behaviour Therapy – REBT). REBT једна од видова когнитивно бихевиоралне терапије – КБТ (Cognitive Behavioral Therapy – CBT). РЕБТ је развио Albert Ellis почетком педесетх година 20-ог века (Ellis, 1994). Незадовољан ефикасношћу фројдовске психоанализе, потражио је друга искуства у учењима других водећих психотерапијских праваца, учења филозофа од Старог века па све до његовор времена, као и психолошких и религијских учења Запада и Истока.
Уверења
Елис је открио да се људи узнемиравају (љуте, плаше, тугују, завиде итд.) не због догађаја у којима учестују или о којима размишљају већ због својих уверења о њима (Ellis, 1994).
Уверења стичу на различите начине, преузимајући уверења других, градећи сопствена, било свесно или несвесно те ова уверења временом стварају систем којим особа тумачи све око себе и у себи. Уверења могу да буду рационална и ирационална.
Рационална уверења су логична, флексибилна (прилагодљива), заснована на реалности, корисна за нас и воде нас ка жељеном циљу.
Ирационална уверења (самопоражавајућа уверења) су, међутим, нелогична, ригидна (неприлагодљива), нереална (искривљују наше опажање стварности и нису у складу са њом, штетна су по нас (изазивају непријатне емоције, осујећују наше конструктивно понашање) и осујећују постизање жељеног циља.
Ирационална уверења захтевају да нешто МОРА или НЕ СМЕ, изазивају ужасавање, неиздрж и генерализовано оцењивање других људи (или самога себе) на основу појединачних поступака.
У основи сваког ирационалног уверења лежи захтеваност да нешто мора или не сме:
1.Захтевност у односу на самог себе
2.Захтевност у односу на друге особе
3.Захтевност у односу на свет
Људски ум је подложан стварању и рационалних и ирационалних уверења. Уверења су као нека призма или наочаре које преламају наше опажање стварности те нам она изгледа мање-више као што јесте или је наше сагледавање извитоперено (догађаје доживљавамо депресивно када гледамо „кроз рамне наочаре“, нереално весело ако гледамо „кроз ружичасте наочаре“ и слично).
A.Према РЕБТ учењу, подстицај за наше реакције су спољашњи догађаји, сопствена размишљања, осећања, понашања који се заједнички називају активирајући догађај (activating event) и означавају симболом А. Разни А се преламају кроз наша уверења и тумаче или реално, изазивајући здраве емоције (позитивне или негативне), или нереално, изазивајући нездраве скале `“: један са здравим позитивним емоцијама, један са здравим негативним емоцијама, један са нездравим позитивним емоцијама и један са нездравим негативним емоцијама.
B.Уверења се обележавају симболом B (енг. belief = уверење) и могу да буду рационална уверења, скраћено rB (енг. rational belief) и ирационална уверења, скраћено iB (irrational belief). Уверења су систем на основу кога ми тумачимо свет око нас и нас саме.
C.Као последица когнитивних процеса у B, настаје последица – C (енг. consequence = последица). Последице могу да буду
a.емоције (здраве или нездраве),
b.понашање (адекватно или неадекватно) и
c.когниције (корисне или некорисне).
Пример:
A.Једна особа је прескочила ред и дошла пре свих на шалтер
B.Уверење
a.Ирационално уверење: нико НЕ СМЕ да иде преко реда (исто то на други начин: сви МОРАЈУ да чекају на ред); то што је особа прескочила ред је ужасно и неподношљиво и она је лоша особа
b.Рационално уверење: ја бих јако волео да сви чекају на ред, али они то не морају, и ако се то и деси то није у реду али није ужасно, то ми не прија али није неподношљиво
C.Последице:
a.Ирационално: бес, ужасавање, неиздрж (особа се не осећа добро), осуиђивање особе у целини (а не само њеног поступка што би било нормално)
b.Рационално: здраво незадовољство
Ирационална уверења су присутна не само код одраслих већ и код деце и то увећој мери јер су деца незрела, мање образована и са мање искуства.
Уколико постоје емоције, когниције или понашања који нас ометају, чине несрећним или неуспешним, РЕБТ нуди ефикасан метод за њихово решавање. Психотерапијски поступак је у овом приступу заснован на анализи конкретних ситуација у којима је дошло до непожељних емоција, понашања или мисли које желимо да променимо и поправимо своју ефикасност и задовољство. Анализом А долази се до „критичног А“ који активира убеђење које изазива одређена осећања, поступке и мисли. Уколико се покаже да је у питању ирационално уверење, на основу процене, тј. да није логично, да није реалистично и да нам не користи, оно се замењује рационалним уверењем. Јачање рационалног уверења и деловање на основу њега подстиче промену која доводи до појаве, у истим ситуацијама, пожељних емоција, понашања и мисли. Код деце је тактика оспоравања (dispute) везана за емпиријско оспоравање код деце на стадијуму менталног развоја на нивоу конкретних операција по Пијажеу. Логичко оспоравање се тешко може спроводити са децом.
Кључ РЕБТ као и нашег психичког живота лежи у нашим мислима. Начин на који мислимо одређује задовољство/незадовољство, ефикасност/неефикасност, спокојност/неспокојност. Према РЕБТ теорији наше осећања и поступци су одређени у многоме нашим мислима, мада су биолошки фактори од значаја што ставља одређена ограничења. Такође је ли животно искуство то што упливише наш психички (и не само психички) живот.
Уверења су махом несвесна, она временом постају аутоматска и садрже наша „правила“ о томе какав свет треба да буде. Ова уверења могу да се током терапије освесте и ирационална уверења замене рационалним (Froggatt, 2005).
Догађаји активирају наша уверења, а свесне мисли зависе од несвесних базичних уверења. У нашем систему мишљења постоје три нивоа:
1.На најдубљем нивоу постоје базична уверења која су обично несвесна и ми углавном функционишемо на основу њих
2.Површније су процене
3.Најповршније су закључци
Закључци
Закључци су наша нагађања о томе шта се дешава, шта се дешавало или шта ће се дешавати. Закључци су оно што мислимо да јесте, мада то не мора да буде тачно. Ирационални закључци су искривљавање – дисторзије реалности. Ови закључци су когнитивне грешке и то:
назив
опис
пример
1
Све или ништа размишљање
опис искуства помоћу једне или две супротне категорије
непорочан / порочан; светац / грешник; исправан / несиправан
2
Претерано уопштавање
извлачење уопштеног закључка на основу једног показатеља
То потврђује да ја уопште не могу да се контролишем
3
Отписивање позитивног
закључак да је нека позитивна ствар неважна
Ако би се то и десило не би ништа променило
4
Фокусирање на негативно
претерано размишљање о
негативним догађајима
Шта ако се деси….
5
Скок на закључак
фокусирање на један једини аспект ситуације у доношењу закључка
Пошто ме још није позвао значи да му није стало до мене.
6
Читање мисли
уверење да зна шта друга особа мисли, без провере
Знам да мисли да сам неспособан за тај посао
7
Прорицање судбине
уверење да тачно зна шта ће се десити, игноришући остале могућности
Неће ме примити на посао.
8
Преувеличавање / минимализовање
преувеличавање негативних аспеката ситуације или смањивање позитивних
Нисам могла да наставим даље од страха / Није ми ни мало боље
9
Емоционално резоновање
уверење да је нешто истина, зато што осећај говори да је то истина
Осећам се уплашено, мора да ће се десити нешто страшно!
10
Апсолутистички захтев “мора” / “не сме”
закључак да оно што је пожељно мора да се деси, а оно што је непожељно или лоше не сме да се деси
Морам успети у ономе што желим
Не смем погрешити у важним стварима.
11
Апсолутистичко “требао сам” / ” нисам требао”
накнадни закључак како је требало поступити у прошлости и само – оптуживање
Нисам требао то да јој кажем јер да јој нисам то рекао никад ме не би оставила
12
Етикетирање, само – обезвређивање
генерализовање о вредности бића на основу описа понашања
Лоше сам то урадио, ја сам лош радник, ништа не вредим
13
Не могу то да поднесем
отписивање сопствених могућности толерисања тешкоћа
Ако би ме оставила, ја то не бих могао да поднесем
14
Ужасавање
непотребно претеривање у придавању негативне вредности неком догађају
Од када ме је оставила, живот ми је ужасан.
Закључци су обично део акитивирајућих догађаја (А).
Евалуације/процене
Процене су средњи ниво нашег мишљења где ми на основу закључака о свету и себи и престављају значења догађаја из наше перспективе. Он могу да буду свесне и несвесне.
Основни типови процене су:
Захтевност (када нешто безусловно МОРА или НЕ СМЕ!) које је основна захтевност према себи, другима и свету и из које могу да буду изведена три захтева:
Ужасавање: преувеличавање последица догађаја, било ранијих, било актуелних било будућих. Они се сагледавају као „ужасни“ односно најгоре што може да се деси
Неподношење: означава доживљај особе да нешто „не може да поднесе“
Оцењивање људи: ово је процес који се односи на себе и/или друге људе и заснива се глобалној оцени људи на основу неког дела, тј. особине, понашања или поступака. То представља логичку грешку pars pro toto. Наравно, целина не може да се оцењује само на основу једног њеног дела (нпр. урадио сам једну ствар лоше, значи ја сам лоша особа).
Базична уверења
Базична уверења су основна уверења – ирационале идеје, из којих проистичу друга, површнија уверења. Основна уверења одређују значења догађаја за нас и задржавајући таква уверења ми себе осјећујемо у нашим животним циљевима тј. она су самопоражавајућа. Алберт Елис (Ellis) је издвојио неколико основних уверења на основу великог броја уверења које је нашао код својих клијената. Основна/базична уверења су (Ellis, 1994):
Листа 11 ирационалних идеја
1.Судбоносно је важно и неопходно за одрасле људе да буду вољени или признати од стране готово сваке значајне особе у њиховом животу.
2.Човек апсолутно мора бити компетентан, адекватан и успешан у свим важним областима, или бар у једној, иначе је неадекватна, безвредна особа.
3.Људи се апсолутно морају понашати обзирно и праведно и ако се не понашају тако они заслужују проклетство и освету. Њихово лоше понашање значи да су скроз покварени и лоши.
4.Када се у животу догађаји не одвијају онако како би човек желео и волео да буде, то је ужасно, грозно и неподношљиво стање.
5.Емоционални поремећаји су већином изазвани спољашњим догађајима и људи немају могућности да утичу на смањење или повећање својих дисфункционалних осећања и понашања у односу на те догађаје
6.Ако постоји могућност да се нешто опасно или застрашујуће деси човек треба константно и много да брине о томе и треба непрестано да буде окупиран мислима о могућем јављању тог опасног догађаја.
7.Човек не може да се суочи са неким својим животним одговорностима и тешкоћама и стога је боље да такве тешкоће и одговорности систематски избегава.
8.Човек мора бити прилично зависан од других, односно неопходни су му други људи и није у стању да самостално управља и води свој живот.
9.Прошлост је најважнија детерминанта човековог садашњег понашања, јер оно што је у прошлости имало снажан утицај на живот човека, током целог његовог живота ће наставити да утиче на сличан начин.
10.Поремећаји које имају други људи су ужасни и човек мора бити веома узнемирен око њих.
11.Сигурно постоји недвосмислено исправно, прецизно и савршено решење за људске проблеме и ужасно је ако се то савршено решење не пронађе.
Сва многобројна уверења које људи имају у конкретним ситуацијама у којима доживљавају нездраве емоције, мисли и понашања, могу да се у својој основи сведу на неко од наведених ирационалних, самопоражавајућих уверења.
Три главне апсолутистичке филозофије
Људи имају три главне апсолутистичке филозофије у односу на себе, друге људе и услове живота (Froggatt, 2005). Оне су нелогичне, не одговарају реалности и ометају постигнућа наших циљева и изазивају штетне емоције због чега се не осећамо добро.
1. Филозофија апсолутистичких захтева према себи:
“Ја, апсолутно морам, у практично свим условима и увек, из себе и од себе произвести и дати само оно што је добро (или изузетно добро!) и себе потврдити пред људима који су ми значајни (или освојити њихову потпуну љубав и наклоност). Ако подбацим у тим важним доменима, то је ужасно, а ја сам лоша, некомпетентна и безвредна особа, која ће вероватно увек подбацивати и која заслужује испаштање.”
Ова форма филозофије апсолутистичког захтева, уколико је блокирана негативним догађајима, води снажним осећањима мржње према себи, анксиозности, депресивности и суицидалности и дисфункционалним понашањима као што је одлагање, повлачење и опсесивност.
2. Филозофија апсолутистичких захтева према другим људима:
“Ви, значајни људи са којима сам ја у односу и дружим се, апсолутно морате, под практично свим околностима и у свако доба, поступати према мени лепо, љубазно, обзирно, праведно и онако како ја заслужујем. Ако не поступите тако, то је грозно, а ви сте покварене, лоше, безвредне особе, које ће ме увек третирати лоше и које стога не заслужују добар живот и треба да буду озбиљно кажњене због гнусног понашања према мени овако добром и племенитом!”
Захтевност усмерена на друге људе, уколико постоји негативни активирајући догађај, води снажним осећањима беса, мржње, разјарености, повређености, љубоморе, само – сажаљења, и поремећеним понашањима, као што су зависна, физички агресивна, осветољубива и бунтовна понашања.
3. Филозофија апсолутистичких захтева према условима живота:
“Услови под којима живим (моја физичка средина, моје унутрашње стање, екологија, економски и политички услови итд) апсолутно морају, готово у свако доба, бити “мени на руку”, комфорни, безбедни, без неприлика, пријатни и испуњени ужицима, и ужасно је ако нису такви. Ја не могу да поднесем. такав живот. Никада и ни мало нећу моћи да уживам у животу ако није онако како ја желим да буде. Када постоје тешкоће живот једва да је вредан живљења!”
Ова форма ирационалних Уверења представља филозофију ниске фрустрационе толеранције. Уколико је особа фрустрирана животним тершкоћама ова филозофија води у само – сажаљење, очајање, бес, депресију, повлачење, инертност, одлагање, фобије, адикције.
Емоције
Према РЕБТ теорији емоције су у великој већини ситуација производ наших уверења и могу да буду здраве и нездраве емоције. И једне и друге могу да буду различитог интензитета. Дакле, нису здраве емоције само нездраве емоције нижег интензитета већ се ради о две независне категорије. И здрава и нездрава осећања могу да буду позитивна и негативна. Главни циљ РЕБТ психотерапије је да се ирационална уверења (нису логична, не одговарају реалности и нису за нас корисна) открију, оспоравају и потом формулишу рационална уверења која су логична, одговарају реалности и за нас су корисна. Усвајање рационалних уверења се прво дешава на интелектуалном нивоу, потом на емоционалном нивоу и на крају на бихевиоралном нивоу тј. наше понашање води ка остварењу наших циљева. Усвајање рационалних уверења доводи до промене нездравих у здраве емоције.
Паралелни приказ здравих и нездравих емоција указује на патолошко стање и здрави пандан:
Нездраве емоције
Здраве емоције
Aнксиозност (его или дискомфор)
Забринутост
Депресија (его или дискомфор)
Туга
Нездрав бес
Љутња
Осећање кривице
Кајање
Стид, срам
Жаљење
Повређеност
Разочарење
Нездрава љубомора
Здрава љубомора
Нездрава завист
Здрава завист
Терапијски принципи РЕБТ-а
Остали правци когнитивно бихевиоралних терапија (КБТ) се углавном заустављају на површнијем нивоу као што је корекција грешака у мишљењу. Има клијената где заиста и није могуће спроводити терапију базичних уверења и то је Елис називао „неелегантни РЕБТ“, за разлику од основног приступа РЕБТ-а да се разрешавају основна ирационална уверења што је Елис називао „елегантни РЕБТ“.
Терапија се заснива на поступној анализи дисфункционалних осећања, мисли и поступака и њиховом кориговању. Прво се констатује које је то блокирајуће осећање проистекло из погрешног размишљања и то на основу следећих критеријума:
1.Особа пати
2.Ментално је блокирана
3.Не понаша се адекватно ситуацији
4.Присутни су акутни симптоми стреса
5.Присутни су психосоматски поремећаји
6.Особа има мотивационе проблеме
У самој терапији иде се према одреженим корацима како би се открила ирационална уверења, оспоравала (D енг. dispute односно оспоравање), заменила рационалним уверењима и преко вежби она усвојила. Кораци терапије су следећи:
1.Питати за проблем (у каснијим сеансама провера домаћег задатка)
2.Формулација проблема и одређивање циља
3.Процена Ц и А (последица и активирајућег догађаја)
4.Идентификовање и процена секундарног емоционалног проблема (проблем настао из примарном проблема нпр. особа се плаши следећег напада страха, или је депресивна зато што је депресивна или се љути на себе што је депресивна итд.)
5.Учење Б – Ц везе (општи принцип, где се примером показује како нису догађаји ти који нас узнемиравају већ наша уверења о тим догађајима)
6.Процена Уверења која се односе на проблем (откривање конкретних уверења у конкретним ситуацијама, када долази до појаве нездравих осећања због којих особа пати и сл.)
7.Учење везе између процењених уверења и конкретног емоционалног проблема (конкретна Б – Ц веза) (како конкретно уверење доводи до нежељених последица тј. нездравих осећања, погрешних поступака и непријатних мисли)
8.Оспоравање ирационалних Уверења – ово је поступак када се уверења заправо анализују у поступку кроз који терапеут доказује клијенту да су уверења ирационална јер:
1.Нису логична
2.Не одговарају реалности
3.Штетна су за клијента
9.Припрема клијента за јачање убеђености у рационална Уверења (формулишу се рационална уверења која су
1.Логична
2.Одговарају реалности и
3.Користе клијенту
10.Подстицање клијента да научено примени у пракси (домаћи задатак). Клијент са терапеутом има типично једну сеансу недељно од 50 минута. Ван овога има још недељно 167 сати, тако да је неопходно да вежба током овог времена како бе се постигли терапијски циљеви.
Методе РЕБТ-а могу да се поделе на когнитивне, емоционалне, бихевиоралне и мешовите. То су:
Библиотерапија
Хумор
Метафоре
Метафора менталног гноја (очистити све да се гној више не ствара)
Стицање савршене терапијске вештине – терапија као игра
Едукативна улога код клијента и у друштву
Прецизно разрађен скуп домаћих задатака
Вештине комуникације
Вештине управљања собом (приоритети)
Скала разужасавања
Рационално емоционална имагинација
Оспоравање рационалних уверења
Техника празне столице
Преслушавање сеансе
Дијалог рационалног и ирационалног себе
Стоп техника
Тренинг издржљивости: брзо ходање
Табела здравих и нездравих негативних осећања
Формуле рационалних уверења
Принципи учења:
Инструментално учење (награда и казна)
Учење увидом (сам да увиди Б-Ц везу)
Учење по моделу
Примери когнитивних техника су:
Рационална анализа: откривање и успоравање ирационалних уверења.
Оспоравање двоструких стандарда: нпр. ригидно према себи, флексибилно према другима
Скала (раз)ужасавања: клијенти сматрају да је неки догађај „ужасан“ – фомира се скала –вертикална линија од 0% до 100% подељена на одсеке од по 10% и од клијента тражи да на скали означи шта је „ужасно“ 0%, 10%, 20% и тако све до 100%. Пре и после завршетка скале, догађај се види у различитој перспективи, а после се сагледава реалније, односно ниже је на скали него пре примене ове технике.
Ђаволов адвокат (играње обрнуте улоге): клијент даје аргументе против свог сопственог ирационалног уверења, док се терапеут залаже за њега. Циљ је да клијент сагледа ирационалност својих идеја.
Преуоквиравање (Reframing): сагледавање проблема из друге перспективе тј. да није све тако „ужасно“ као што на први поглед изгледа.
Примери имагинативних техника су:
Пројекција у времену: показује се да догађаји ма како били нежељени ипак не заустављају даљи ток живота. Од клијента се тражи да неки догађај сагледа са временске дистаце од недељу дана, месец дана, шест месеци, годину дана итд. и како се тада осећа у вези са тим догађајем.
Најгори случај: имагинација страхова да се увећавају до нестварних пропорција што доводи до тога да почну да се смеју и забављају, а не више плаше.
Бихевиоралне технике:
Излагање: намерно (али безбедно) улажање у ситуације којих се плаше уз коришћење когитивних и других техника (нпр. страх од затвореног простора, јавног наступа и др.)
Напад на стид: суочавање са страхом од стида намерном акцијом за коју се претпоставља да друге неодобравају, уз истовремено коришћење когнитивних и емоционалних техника. Нпр. да пита на аутобуској станици који трамвај овде пролази.
Преузимање ризика: оспоравање уверења да су нека понашања превише рискантна. Нпр. да се намерно погреши (у небитној ствари) ако је клијент перфекциониста.
Парадоксално понашање: да се понаша насупрот уобичајеног начина.
Излажење из карактера: да се понаша другачије од свог уобичајеног начина.
Одлагање награде: одлагање понашања и активности који имају карактер награде (јело, пушење, секс итд.).
Такође се примењују и тренинзи вештина као што су решавање проблема, социјалне вештине, релаксација, едукација, рационалисање временом, домаћи задаци итд.
Кроз терапију се клијенти уче да и сами примењују принципе РЕБТ терапије како би временом постали и сами себи терапеути, независни од РЕБТ терапеута. Клијент треба да усвоји шему А-Б-Ц-Д. Стандардна процедура кратког РЕБТ-а је до 10 сеанси, мада је некад потребно и више. Када терапеут процени да је клијент научио да открива своја ирационална уверења, да их успешно оспорава и када више не пати, заказују се сеансе праћења, на 15, 30 дана или неколико месеци. Када се терапеут уверио да је клијент добро, терапија се завршава уз напомено клијенту да увек може да дође на додатне сеансе уколико му је то потребно.
Autor: Prof. dr Dragan M. Pavlović
Литература
Ellis A. Reason and emotion in psychotherapy, 2nd Ed. New York: Lyle Stuart, 1994.
Froggatt W. Brief Introduction To Rational Emotive Behaviour Therapy. Third Ed., 2005. http://www.rational.org.nz.
