Zamor
Prim. dr sc. med. Branislav Gvozdenović, internista – pulmolog
Zamor predatavlja jednu od najčešćih zdravstvenih žalbi koja u velikoj meri utiče na različite aspekte kvaliteta života osoba koje ga imaju. Pošto se zamor ne može procenjivati korišćenjem objektivnih mera, preporučuje se primena validiranih upitnika za utvrđivanje stepena zamora.
Proteklih godina se sve više u istraživačke svrhe, ali i u rutinskoj kliničkoj praksi koriste “ishodi bolesti koje saopštava bolesnik”(engl. Patient Reported Outcomes, PRO), poput simptoma bolesti, kvaliteta života u vezi sa zdravljem ili satisfakcije lečenjem.
Američka uprava za hranu i lekove (engl. Food and Drug Administration – FDA) u svojim smernicama definiše PRO kao merenje bilo kojeg aspekta zdravstvenog statusa pacijenta koje dolazi direktno od pacijenta, bez interpretacije njegovih odgovora od strane lekara ili bilo koga drugog.
Zamor predstavlja veoma čest simptom zbog kojeg se pacijenti obraćaju lekaru. Javlja se u oko 10 do 45% slučajeva uzorka opšte populacije i kod pacijenata iz primarne zdravstvene zaštite, međutim ova učestalost varira u zavisnosti od primenjene metodologije i ispitivane populacije.
Njegovi uzroci i oboljenja u kojima se javlja su brojni, iako se najčešće još uvek ne zna tačan mehanizam njegovog nastanka.
Zamor je čest simptom velikog broja stanja i oboljenja. Može biti prisutan u autoimunim bolestima, poput reumatoidnog artritisa, kao i u malignim oboljenjima, sarkoidozi i virusnim infekcijama. U situacijama kada se detaljnim ispitivanjem pacijenta ne može doći do pravog uzroka zamora koji traje duži period, daje se dijagnoza “sindroma hroničnog zamora”.
Kao izolovani simptom, zamor retko uzrokuje zabrinutost. Međutim, kada je udružen sa nekom sistemskom bolešću, zamor može da bude znak njene loše prognoze. Tako, na primer, zamor je čest simptom bolesnika sa sarkoidozom i ukoliko traje više od 3 meseca, zaslužuje detaljnije ispitivanje.
Međutim, zamor može da zbuni kako pacijenta, tako i lekara pri njegovoj interpretaciji, s obzirom na to da se ne može objektivno videti, a može se pripisati samoj bolesti.
Zamor je čest termin u lekarskim izveštajima o opštim tegobama bolesnika.
Međutim, često se zamor pogrešno zamenjuje terminom slabost, što može dovesti do dijagnostičkih zabuna i problema.
Naime, sa fiziološkog aspekta, pod slabošću se podrazumeva umanjena sposobnost odmornog mišića da ispolji maksimalnu snagu, dok zamor predstavlja gubitak sposobnosti maksimalnog stvaranja (generisanja) snage, koji se javlja pri mišićnoj aktivnosti.
Zamor je kompleksan i multidimenzionalan fenomen, koji se može definisati iz različitih perspektiva.
Udruženje medicinskih sestara Severne Amerike (engl. The North American Nursing Diagnosis Association – NANDA) definiše zamor kao “prenaglašeni, stalni osećaj iscrpljenosti i smanjeni kapacitet za fizički i mentalni rad”.
Aaronson je, nakon preispitivanja različitih definicija, definisao zamor kao “svest o smanjenom kapacitetu za izvođenje fizičkih i/ili mentalnih aktivnosti zbog neravnoteže u raspoloživosti, iskoristljivosti i/ili obnavljanju izvora koji su potrebni za izvršavanje aktivnosti”.
Zamor se može definisati i kao subjektivno stanje neravnoteže u raspoloživosti unutrašnjih izvora potrebnih za izvršenje fizičkih ili mentalnih aktivnosti.
Nivo zamora se određuje ne samo prema dostupnosti unutrašnjih izvora, već i zahtevima izvršenih aktivnosti.
U kliničkim populacijama, različiti patološki procesi mogu da smanje unutrašnje izvore pacijenta i tako da dovedu do pojave zamora.
Kod zdravih osoba, povećani zahtevi ili aktivnosti mogu da indukuju pojavu zamora. Zato je važno kada se meri zamor da se razmatraju kako individualni unutrašnji izvori, tako i okolnosti u kojima se osoba nalazi.
Kada onesposobljavajući zamor predstavlja jedini simptom, procedure oko utvrđivanja radne nesposobnosti sa poslodavcem ili osiguravajućom kompanijom mogu biti teške, jer ne postoji metod da se objektivno utvrdi da pacijent pati od ozbiljnog gubitka radne sposobnosti.
Merenje zamora
U istraživačke svrhe se već dugi niz godina koriste različite standardizovane skale za merenja zamora, čijim se skorovima određuje stepen poboljšanja (ili pogoršanja) zamora pacijenata koji može da se javi ili spontano posle određenog perioda ili nakon primenjene terapije (medicinske intervencije, edukacije i sl).
Većina konvencionalnih skala zamora zahteva od ispitanika da ocene svoj stepen zamora bez navođenja konkretnih okolnosti u kojima se nalaze.
Ovim naučnim instrumentima se meri kako ukupni zamor ispitanika, tako i njegove dve osnovne komponente – fizička i mentalna (fizički i mentalni zamor).
Nedavno je formirana subjektivna skala za procenu zamora – Situaciona skala zamora (engl. Situational Fatigue Scale – SFS), pomoću koje ispitanici ocenjuju nivo svog zamora pri izvršavanju specifičnih aktivnosti svakodnevnog života. SFS je, zajedno sa još jednim upitnikom za istu namenu – Instrumentom za procenu zamora (engl. Fatigue Assessment Instrument – FAI), primenjen među 96 ambulantnih pacijenata klinike porodične medicine, kao i u grupi od 62 studenta i došlo se do zaključaka da obe imaju dobre merne karakteristike.
Pokazano je da su validne, tj. da zaista mere sam zamor, kao i da su pouzdane, jer se ponovljenim merenjima dobijaju skoro istovetni rezultati.
To znači da mogu poslužiti kao korisna sredstva za merenje različitih dimenzija ovog širokog koncepta.
Ovde prikazujemo jednu stariju skalu za merenje zamora, koja se pokazala kao veoma pouzdan instrument u mnogim oboljenjima i stanjima.
Naime, radi se o Skali zamora (engl. Fatigue Scale, FS), koja je formirana 1993. godine. Sastoji se od 8 pitanja koja se odnose na fizičke aspekte zamora i 6 pitanja koja pokrivaju mentalne aspekte zamora.
Tako se mogu izračunati posebni skorovi za fizičku komponentu zamora, mentalnu komponentu zamora, ali i sveukupni (totalni) skor zaora (korišćenjem svih 14 pitanja).
Viši skorovi na Skali zamora označavaju teži zamor i veće pogoršanje kvaliteta života ispitanika, i obrnuto.
Neki autori klasifikuju zamor u tri različite grupe:
1. rani jutarnji zamor
2. intermitentni zamor
3. popodnevni zamor
Pacijenti sa ranim jutarnjim zamorom bude se umorni. Teško im je da ustanu iz kreveta, delom zbog ukočenosti zglobova i/ili bolova u mišićima.
Štaviše, poremećaji spavanja mogu igrati ulogu u ovom tipu zamora.
Pacijenti sa intermitentnim zamorom bude se naspavani, ali se osećaju iscrpljenim nakon nekoliko časova aktivnosti. Odmor razrešava ovaj tip zamora i pacijenti mogu izvršavati svoje aktivnosti tokom nekoliko časova, posle kojih ponovo postaju umorni.
Popodnevni zamor je prisutan kod pacijenata koji su odmorni ujutru, ali su potpuno iscrpljeni u popodnevnim časovima. Pacijenti sa ovim tipom zamora mogu da se osećaju kao da imaju grip i jedino žele da idu u krevet.
Zapaženo je da se lekari koji se bave lečenjem bolesti pluća više oslanjaju na rendgenske snimke pluća, plućnu funkciju i rezultate laboratorijskih testova. Oni stoga mogu da podcene simptome koji su značajni pacijentima, poput bola, stresa, zamora, a koji se ne mogu proceniti na osnovu laboratorijskih testova.
Wilson je sa saradnicima 1997. godine objavio rezultate studije u kojoj je primenjena Skala zamora i procenjivan efekat bakteriološkog sastava sputuma na kvalitet života bolesnika sa bronhiektazijama. Skorovi primenjene Skale zamora su bili najviši (i stepen zamora najteži) kod osoba kod kojih je u ispljuvku izolovan Pseudomonas aeruginosa, a najniži gde je bio prisutan Haemophilus influenzae.
Sličan trend je uočen i za skorove standardizovanih upitnika za merenje zdravstvenog statusa (kvaliteta života u vezi sa zdravjem) – SGRQ (Respiratorni upitnik bolnice Svetog Đorđa u Londonu, engl. The St Georges Respiratory Questionnaire) i SF-36. Uočene su značajne korelacije svih skorova upitnika za procenu zdravstvenog statusa, kao i ukupnog skora zamora i njegove fizičke komponente sa brojem infektivnih pogoršanja.
Nije postojala značajna povezanost sa mentalnom komponentom zamora. Osim toga, broj hospitalizacija tokom protekle godine je jedino bio značajno povezan sa totalnim skorom SGRQ i skorom njegovog domena uticaja, dok nije bilo značajne povezanosti sa skorovima upitnika SF-36 i Skale zamora.
Nijedan od primenjenih testova za ispitivanje zdravstvenog statusa i plućne funkcije nije značajno korelisao sa skorovima Skale zamora. To je još jedan argument u prilog savremenog stava da zamor treba posebno meriti, a nikako proizvoljno zaključivati o njegovoj težini na osnovu utisaka lekara ili drugih kliničkih pokazatelja!
Ne postoji terapija zamora, tj. grupa lekova koja deluje na ovaj simptom različitih uzroka.
Kada zamor ima (bar delom) psihološki uzročnik, različite terapijske opcije su dostupne.
Osobe koje imaju kliničke znake depresije mogu da primenjuju antidepresive.
Kognitivna terapija se primenjuje u lečenju problema sa percepcijom stresa.
Osim toga, programi fizičkog treninga mogu takođe da poboljšaju toleranciju na napor pacijenata. Oni su efikasni u terapiji sindroma hroničnog zamora i povećavaju toleranciju na napor pacijenata sa disfunkcijom leve srčane komore, koji takođe imaju osećaj teškog zamora.